„Nas trojica smo iz jedne duše krenuli u svet, još odmah po mome rođenju. Čim sam se prvi put u krilu majčinom nasmešio, iz toga osmeha ponikao sam ja i pošao svojim putem u svet; čim sam se prvi put u krilu majčinom zabrinuo, namrgodio i uozbiljio, iz te zbilje ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet; i čim sam se prvi put u krilu majčinom zaplakao, iz toga plača ponikao sam opet ja i pošao svojim putem u svet.

Putevi su nam bili različiti.
Ono ja što je poniklo iz moga prvoga plača prošlo je kroz život zalivajući se suzama. Ono je u svetu videlo samo zlo i nevolju; sve mu je bilo mračno, sve turobno, sve sumorno. Nebo večito zastrto oblacima, zemlja večito orošena suzama. Ono je saosećalo svačiji jad, bolela ga je svačija nevolja, tištala ga je svačija beda. Ono je plakalo sa tuđih nedaća i busalo se nad tuđim grobovima.

Ono što je niklo iz trenutka moje zbilje pošlo je u život pod teškim teretom i posrtalo je pod brigom. Ono se brinulo o suncu da li pravilno hodi; njega je mučilo što se zemlja drugačije ne okreće, što su reke krive, što su mora duboka i što su gore visoke. Sa dubokim brazdama ispisanim na čelu, ono se zadržavalo pred svakom pojavom i ulagalo sve svoje napore da je reši; ono se zarivalo u svaki problem, zastajalo pred svakom teškoćom i tako hodilo kroz život pregibajući se pod teretom briga.

Ono što je niklo iz prvoga moga osmeha prošlo je kroz život sa osmehom na usnama, gledajući sve oko sebe veselim pogledom i vedre duše. Ono se smejalo slabostima kao i vrlinama, jer su ljudske vrline često veće slabosti od njihovih mana. Ono se smejalo uzvišenome kao i uniženome, jer uzvišeni je često manje duše od onoga koga on sa visine pogleda. Ono se smejalo ludosti kao i mudrosti, jer mudrost je ljudska često puta zbir ljudskih ludosti. Ono se smejalo nepravdi kao i pravdi jer pravda je često puta teža ljudima od nepravde. Ono se smejalo istini kao i zabludi, jer istina je često puta nepostojanija od zablude. Ono se smejalo ljubavi kao i mržnji, jer ljubav je često puta sebičnija od mržnje. Ono se smejalo tuzi kao i radosti, jer tuga često puta ume biti i lažna, dok radost retko kad. Ono se smejalo sreći kao i nesreći, jer sreća je gotovo uvek varljiva, a nevolja ne. Ono se smejalo slobodi kao i tiraniji, jer sloboda je često fraza, a tiranija uvek istina. Ono se smejalo znanju, kao i neznanju, jer znanje ima granica, neznanje ih nema. Ono se smejalo svemu, smejalo se svačemu, smejalo se, smejalo, smejalo…

A kad je prošlo šest punih decenija – vele to je prosečan čovečji vek – sastala su se tri putnika, sabrala su se u istu dušu iz koje su krenula u svet i svela su račune o onome što su videla u svetu na svome dugome putu.

Uze reč prvi, onaj što je brinuo brigu celoga sveta:
–         Izmorio sam mozak i izlomio dušu, brinući ljudske brige!
–         A jesi li ih bar zbrinuo te olakšao čovečanstvu?
–         Ne, jer briga je nerazdvojna od čoveka. U brizi je uslov za napredak čovečanstva. Uvideo sam da je greh prema čovečanstvu oduzeti čoveku brigu.
–         A jesi li bar poznao život kroz koji si prošao?
–         Ne, jer od briga nisam mogao dići glavu.

       Uze reč zatim onaj što je plakao:
–         Iscedio sam zenice plačući, istočio sam dušu jadajući nad ljudskim bolovima!
–         A jesi li bar iskupio ljudske bolove?
–         Ne, bolovi su i dalje ostali među ljudima, jer, vele, život je bol i bez bola nema života.
–         A jesi li bar poznao i video život taj?
–         Ne, jer nisam kroz suze mogao ništa poznati i ništa videti.

Uze reč i onaj treći, što se smejao:
–         Razglavio sam vilice smejući se, jer toliko je smešnoga među ljudima i u životu ljudi. Sve što sam više upoznavao život, što sam bliže upoznavao ljude, sve sam se slađe smejao. I sada još, kada sam stigao na odmorište, te se osvrnem za sobom, ne mogu da ne prsnem od smeha!

Tome trećem, koji je smejući se kroz život i životu prošao svoju stazu, poveravam da ispiše ove listove moje jubilarne knjige, jer on je jedini video život.“

Branislav Nušić Autobiografija
 
 

–

Branislav Nušić rođen je 1864. godine u Beogradu. Kada je napunio 60-u godinu osvrnuo se za svojim životom i prisetio se svih anegdota i mudrosti koje je sakupljao kroz život. Odlučio je da priče iz svog života sam podeli sa svojim čitaocima i preduhitri neke buduće biografe koji bi njegovu biografiju sastavljali prikupljajući netačne ili polutačne informacije o njemu ili bi mu biografiju napisali uz korišćenje pisama koje je slao i primao. Kao što je to bio slučaj sa biografijama drugih ljudi.

Iako je kroz život i brinuo i plakao a kroz pisanje bavio se i ozbiljnim temama i žanrovima, narod ga je najviše upamtio po specifičnom humoru, neverovatno dobrom opažanju i opisu ljudskih karaktera i ponašanja u komedijama koje su pored knjiga našle put i do pozorišta i filma. U tom šaljivom duhu napisao je i knjigu „Autobiografija“.

Tokom pisanja nije odoleo da se ne našali na račun pisanja biografija drugih ljudi gde su pisci neretko znali da ulepšavaju živote umetnika i drugih ličnosti koje su ostavile trag u narodu. Umesto da se poput njih pohvali svojim uspesima i primerenim vladanjem, on je ponosno pisao o svojim nestašlucima iz detinjstva, lošim ocenama u školi, neuspesima na ljubavnom planu i dugačkom jeziku zbog kog je na kraju proveo i dve godine u zatvoru. Gde je imao priliku da čuje zanimljivo predskazanje budućnosti od strane njegovog cimera koji je u zatvor dospeo zbog krađe. Nušićev cimer smatrao je da je njegova budućnost kao lopova mnogo svetlija nego budućnost obrazovanog i darovitog pisca poput Nušića.

Autobiografiju počinje pričama koje današnji roditelji obično zapisuju u knjige poput „Radosnice“. U pitanju su priče o prvom zubu, prvim koracima, prvim pantalonama, odnosno suknjama i svakodnevnim nestašlucima. Posebnu pažnju posvećuje predmetima u školi, načinima predavanja, muci da se savlada gradivo, kao i „primeni“ stečenog znanja u kasnijem životu. Nušić veruje da je upravo matematika zaslužna za mnoge uspešne karijere pisaca i drugih umetnika. Jer ih je oterala u tom pravcu, što dalje od matematike.

U knjizi Autobiografija Nušić se našalio na račun školstva zapažajući da deca pre polaska u školu mnogo bolje logički povezuju pojave u svetu oko njih. Kada škola komplikovanim definicijama te pojave objasni deci, toliko ih zbuni da zaborave i ono što su znali i što je delovalo poprilično jednostavno u njihovoj dečjoj logici. Kasnije iz škole izađu sa savršenim pamćenjem definicija koje često ne umeju da primene u stvarnom svetu. Nušić je ovo provukao kao šalu ali decenijama unazad rade se ozbiljna istraživanja na ovu temu.

–

Školovanje

–

„Kad sam dostigao za školu, svi su u kući danuli dušom, uvereni da je škola kalup u koji se dete, kao prokislo testo, metne, pa mu škola da formu i vrati ga roditeljima pečeno.

Moje školovanje, to je upravo moja borba za opstanak i samoodržanje. Ta se borba javlja najpre u sukobu izmeđ mene i moga oca, koji se neobično ponosio time što mu sin ide u školu, dok ja, posmatrajući stvar sa realnije tačke gledišta, nisam nalazio da otac ima dovoljno razloga ponositi se. Zatim se ta borba razvila i u borbi sa famuluzom, koji me je, na molbu moga oca, prosto odvukao u školu i kojega sam ja tom prilikom ujeo. On mi reče da je tako isto celu moju porodicu morao vući u školu. Ali se glavna borba razvila u toku samoga školovanja, kojom su se prilikom sukobile dve teške i nepomirljive okolnosti: pizma pojedinih profesora na mene i moja pizma na pojedine predmete.

To je, upravo, bila neprekidna i dugotrajna borba, u kojoj su s jedne strane bili profesori i nauka, a s druge – ja sam. Razume se da sam, u tako neravnoj borbi, gotovo uvek ja morao da popustim, tešeći se pritom i onom mudrom narodnom izrekom da pametniji uvek popušta. Uostalom, morao sam popuštati već i stoga što su se profesori u borbi sa mnom, kao svojim protivnikom, uvek služili jednim, u njih omiljenim ali vrlo nečasnim sredstvom, a to je: da svoga protivnika, bilo na časovima bilo na ispitu, uvek pitaju ono što ovaj ne zna. Na taj način oduzeli su mi mogućnost da u ovoj borbi za samoodržanje postignem ma kakav uspeh.“

Branislav Nušić Autobiografija

–

–

Zbog ovih poglavlja o školi, knjiga „Autobiografija“ od Branislava Nušića koristi se i kao obavezna lektira u nekim školama.

Kao i u životu tako i u knjizi Autobiografija, nakon poglavlja o školi slede poglavlja o fakultetu, vojnom roku, zaposlenju i braku.

Nušić je kroz humor predstavio i potencijalna zanimanja kojima bi mogao da se bavi sa tek stečenom diplomom.

–

–

Diploma i kud dalje sa njom?

–

“Q. b. f. f. f. s. Piše u vrhu doktorskih diploma. (Quod bonum, felix, faustum, fortunatumque sit! – Neka bude dobro, srećno, blagosloveno i spasonosno!), što u slobodnome prevodu znači: „U dobri čas!“ ili „No, hvala bogu jedanput!“ Izgleda da je to zajednički uzvik i univerziteta koji se oprašta od studenta koji mu je dosadio učenjem i studenta koji se oprašta od univerziteta koji mu je dosadio mučenjem. Na mojoj diplomi, koju sam dobio po svršenom univerzitetu, nisu bila ispisana gornja slova, ali sam ja, kad sam je se dočepao, iz dubine duše uskliknuo: Q. b. f. f. f. s!!

Izlazeći još iz rektorove kancelarije, gde sam diplomu primio, i silazeći niz stepenice, mislio sam: sad su sve staze života preda mnom otvorene, moj je ceo svet, u ruci mi je onaj ključ što svaka gvozdena vrata otvara; u ruci mi je Aladinova lampa, pred kojom se stene otvaraju; u ruci mi je samo da pomislim, pa će me diploma odvesti tamo gde sam poželeo. Ali – kad sam se jednom našao na ulici, pred vratima univerziteta, ja sam stao zbunjeno pred pitanjem: hoću li levo ili desno?

Raspitao sam se gde je biro iskustva i u koje doba prima klijente i obratio sam mu se:

• Imam diplomu univerziteta koja mi daje mogućnosti da budem advokat, novinar, glumac ili činovnik. Za ostale su mi profesije zatvorena vrata ovom diplomom. U nedoumici sam na koju ću stranu?
• Idi u državnu službu! – odgovori mi iskustvo.
• Ja bih radije kakvu slobodnu profesiju.
• Koju?
• Advokat, na primer.
• Advokat? – učini iskustvo i uznese obrve na čelo. – Ako se držiš zakona, ostaćeš gladan celoga života, a ako ćeš mimo zakona, onda ne moraš, brate, u advokate. Otidi u šumu pa presreći putnike, tako ćeš brže steći a nikakve ti školske kvalifikacije za taj posao nisu potrebne. Ili šta drugo: da braniš nevine ili možda krive? Nevini malo plaćaju, a krivci nemaju para. Drugo je to da ti padnu šaka braća koja su nasledila bogatog oca, pa još da uspeš da ih zavadiš. Jer braća kad se zavade, teraju parnicu kroz ceo život, pa ti, kao advokat, u stvari postaneš naslednik onoga velikog imanja i na račun toga nasledstva živiš kao mali bog. Jest, al’ takve su prilike retke, na to ne možeš pouzdano računati.
• A novinar?
• Odista primamljiv poziv. Reč, koja je inače kod nas tako jevtina, koja se ne štedi, baca se, rastura, rasipa, ti pretvaraš u trgovački artikal i prodaješ je po skupe novce. Ne moraš ništa znati, pa ipak važiš za čoveka koji sve zna; ne moraš biti mudriji od onih koji ćute, pa ipak ti govoriš u njihovo ime.

I koliko čarobništva u tome pozivu. Dotakneš li se samo tajne, ona prestaje biti tajna; dotakneš li se samo čijeg ugleda, to prestaje biti ugled; dotakneš li se samo čijeg mira, taj prestaje biti miran. Pretvaraš vino u vodu i vodu u vino; crno zamazuješ belim, a belo crnim; dižeš mrtve Lazare iz groba, a žive Lazare sahranjuješ. Kadar si izmiti bez sapuna, obrijati bez brijača i oprati veš bez ceđa.

Odista, voditi javnu reč vrlo je mužastven poziv, pa ipak taj tako mužastven poziv sastoji se iz ženskih osobina. Dobar novinar mora najpre biti neobično radoznao, mora zavlačiti nos i u stvari koje ga se ništa ne tiču, mora biti lajav na peru i mora, to naročito, umeti da preuveličava stvar. A to preuveličavanje stvari donosi mu naročita i svakodnevna zadovoljenja: jure ga žandarmi sa pozivima; jure ga uvređeni sa revolverima; naleću na njega žene sa ambrelima, pišu mu anonimna pisma, grde ga, i za sve to satisfakcija mu je: što ga visoko cene i što je nisko nagrađen.

• A glumac?
• Odista primamljiv poziv: Poziv uzvišen, van dnevnoga, daleko od svega što je profano – izuzimajući pozorišnog blagajnika. Poziv koji najdrskije i najočitije utvrđuje fakat da se velika reč, reč istine, reč pravde, reč ljubavi, reč svega uzvišenoga može samo onda reći javno ako se pokrije i okiti lažima.

Ono što je u glumačkome pozivu naročito prijatno, to je što on svoju javnu reč, svoj posao, svoju zadaću, vrši maskiran. To čine, doduše, i svi ostali u životu, samo je razlika između njih i glumaca u tome što glumac uzima na sebe pravu masku, masku koja odgovara roli koju izvodi: sebičnost maskira kao sebičnost, zlobu kao zlobu, a pakost kao pakost, dok u životu to drugačije biva, tako se jedna rola igra a druga maska stavlja. Političar, na primer, na svoju sebičnost stavlja masku rodoljublja; nasilnik na svoje nasilje stavlja masku pravde; bogataš na svoje zelenaštvo stavlja masku dobročinstva; raspuštenica na svoje iskustvo stavlja masku naivnosti, a zlobnik na svoje savete stavlja masku prijateljstva.

• A slava?
• I zaborav!
• Aplauz, ovacije?
• I zviždanje.
• Venci?
• I prazan stomak!
• Pa ipak, glumac je bar ljubimac publike…
• Koje i do kojih granica? Ima dve publike, jedna koja simpatiše tvojoj umetnosti i druga koja joj simpatiše dok si mlad. Ona prva zaboravlja čim siđeš sa pozornice, a ona druga čim ti se prva bora ispiše na čelu.
• I onda… šta onda, dakle?
• Svi putevi vode u državnu službu.
• Činovnik?
• Odista primamljiv poziv. Zahteva se da ne misliš i zato dobijaš urednu mesečnu platu. Dovoljno je znati previti tabak i previti leđa; imati visoko mišljenje o svome pretpostavljenome, a vrlo rđavo mišljenje o onome koji je pre nego on bio na tome mestu; laskati starijem od sebe i natresati se nad mlađim od sebe; izvežbati uho da ne čuje sve, a oko da ne vidi sve; umeti, prema potrebi, u onome što je crno nazreti i pogdešto belo, a u onome što je belo pogdešto crno; umeti čitati između redova, zažmuriti na jedno oko, zadržati zubima jezik, ljupko se smešiti kad si uvređen, blagodariti kad si izgrđen i biti obavezan kad si nagrađen. Ako sve to savladaš i sve preživiš, živećeš sto godina i dočekati punu penziju.“

Branislav Nušić Autobiografija

–

–

Svako poglavlje ove knjige izmamiće čitaocu osmeh na lice a pojedina poglavlja i rečenice nasmejaće vas do suza. Mene su posebno nasmejala poglavlja o pisanju pesama i vojsci koja nikad svoje polaznike ne briše sa spiska i često ih poziva i nakon redovnog odsluženja vojnog roka.

Nušić u svojoj knjizi Autobiografija navodi da je u životu napisao samo dve pesme i da su ga obe skupo koštale. Zbog prve pesme koju je napisao kao školarac umalo da ga izbace iz škole i da dobije batine. Kad je kao mladić sa završenim fakultetom i odsluženim vojnim rokom konačno skupio hrabrost da napiše svoju drugu pesmu, kao nagradu dobio je dve godine zatvora.

Nakon svega toga shvatio je da što se tiče pisanja pesama mnogo bolje u životu je prošao jedan njegov prijatelj koji je takođe napisao samo dve pesme u životu ali jednu je posvetio svojoj bogatoj tetki a druga pesma je bila hvalospev novopostavljenom ministru.

–

Vojska

–

„Između ostaloga na teoriji smo saznali od kaplara da je svaki Srbin vojnik celoga života, sve do smrti.

• Ti odslužiš rok i odeš kući, ali opet si vojnik. Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz svog spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka kad god otadžbini zatrebaš!

Ja sam se tek mnogo docnije uverio da je ova teorija kaplarova vrlo tačna i da se čovek odista celoga života ne može da otkači od vojske, već da ga jednako zivkaju.

Jednoga dana, nekoliko godina pošto sam odslužio vojsku, dobijem ja akt preko policije, kojim mi se saopštava da prilikom izlaska iz vojske nisam pri predaji stvari predao češagiju, te se pozivam da pristanem toj i toj jedinici, magacin broj 3, i da odnesem češagiju. Ja previjem akt i napišem jasno i razgovetno ćirilicom, da sam ja služio u pešadiji, te prema tome nikakvu češagiju nisam ni mogao imati, a da sam je imao, ja bih je redovno predao. Mislio sam: dovoljno je to i tako napisati pa biti miran, ali nije tako bilo.

Prošlo je, doduše, godinu-dve dana na miru, ali se jednog dana opet pojavi akt kojim se od mene traži češagija. Odgovorio sam kao i pre nekoliko godina, ali mi to nije ništa pomoglo: gde god sam se makao, išao je za mnom akt kojim mi se traži češagija. Menjao sam ministarstva, menjao struke, i svuda je došao akt kojim mi se traži češagija. Otišao sam sa službom u inostranstvo, došao je za mnom i akt; otišao sam u banju na lečenje, došao je za mnom i akt; pokušao sam da se nastanim u selu da živim, došao je za mnom i akt kojim mi se traži češagija.

Kad sam već uvideo da ću zbog te češagije izgubiti živce, da bih se oslobodio napasti, uzmem jednog dana akt sobom i potražim lično dotičnu jedinicu i njen magacin br. 3, gde me vrlo ljubazno primi jedan rashodovani kapetan. Objasnim mu stvar; kažem da sam služio u pešadiji, te da – prema tome – nisam ni imao potrebe od češagije, te to mora da je kakva zabluda.

• Druga je stvar da tražite ćebe, to razumem, svaki vojnik prima ćebe, ali češagiju! Šta će, molim vas, jednom pešaku češagija?
• Sasvim, sasvim! – reče kapetan ubeđen i uze pero te zapisa moje objašnjenje i isprati me umirujući me: – Dobro ste uradili što ste došli lično da se objasnimo; to ste trebali i ranije učiniti, pa vas ne bi toliko uznemiravali.

Otišao sam mirne duše i umirenih živaca, ali, što rekao onaj kaplar: „Nemoj ti da misliš da te vojska izbriše iz spiska. Jok, brate, nego te kroz ceo život zivka!“, tako i kod mene, posle godinu dana pojavi se kod jednog kvarta akt kojim se sad u mene traži češagija i ćebe. I taj se akt navrze na mene i poče me goniti iz kancelarije u kancelariju, iz države u državu, iz godine u godinu. Počeh ponovo da gubim živce; počeh se nositi mišlju ili da se ispišem iz podanstva srpskog ili da izvršim samoubistvo. Najzad, opet kao pre, uzeh akt, odoh u dotičnu jedinicu, magacin br. 3, ali ne zatekoh više tamo onog rashodovanog, već jednog prekobrojnog kapetana.

• Razume se! – reče on kad mu rekoh sve po redu – sva je pogreška u tome što je moj prethodnik pogrešno zapisao vaše objašnjenje. I otkud kod vas češagija? Koješta – pešak i češagija, a i ćebe, molim vas, morali ste ga vratiti. Ćebe se ne može pojesti, morali ste ga vratiti. Druga je to stvar, recimo porcija. Vojnik odista porciju češće puta izgubi, ili mu ukradu.
• Da, porcija, to je druga stvar! – odobravam mu ja i odlazim, veseo što sam najzad stvar objasnio te zauvek otklonio napast koja me je već počela i u snu goniti.

Kako sam se lepo i prijatno osećao nekoliko godina, sve dok jednoga dana ne pade u jednome varoškom kvartu akt kojim me komanda poziva da vratim: češagiju, ćebe i porciju. I od to doba, a tome je već nekoliko godina, taj me akt neprestano goni, goni, goni do istrage, tako da budan stalno šapćem a u snu stalno sanjam: češagiju, porciju i ćebe. Ta su mi se tri predmeta tak prikačila, tako prilepila da, kada bi nešto, ne daj bože, u nas bilo plemstva, ja bih slobodno mogao iz njih kombinovati svoj plemićki grb. Na razvijenom polju, koje bi predstavljalo ćebe, ukrštena češagija i porcija.

Ali na taj sam se način bar i uverio da je istinita reč kaplareva: da Srbin mora celoga života biti vojnik ili bar održavati veze sa vojskom.“

Branislav Nušić Autobiografija

–

–

Autobiografiju Nušić završava šaljivim razmišljanjem o braku koji upoređuje sa predmetima iz osnovne škole i zanimanjima nakon škole. Na kraju reč opet daje iskustvu.

–

–

Brak

–

• “Šta je to brak?
• Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
• Znam: muž, žena i kućni prijatelj.
• Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo.
• Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
• Imao sam je prema svima ženama.
• To je više no što treba. A poverenje?
• Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
• Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
• To sam imao.
• E pa, eto ti odgovora: brak je strpljenje.

Ja sam strpljenja odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u brak stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.“

Branislav Nušić Autobiografija

–

–

Svoju biografiju prepušta novinaru iz budućnosti koji ga intervjuiše na samrti, pa i nakon smrti. Neko od čitalaca je možda očekivao da će bar taj deo svog života da posmatra sa ozbiljnošću ili zabrinutošću, ali on ipak ostaje dosledan sebi, napušta ovaj svet sa osmehom i zahvaljuje se svojim čitaocima na pažnji. Što su ujedno i njegove poslednje reči na samrti.

–

Bojana Smiljanić