Dorotea Brend (1893 – 1948 ) bila je ugledna spisateljica i urednica u Njujorku. Rođena je u Čikagu kao najmlađa od petoro dece u porodici. Pohađala je Čikaški univerzitet, zatim Luisov unverzitet u Čikagu a nakon toga i Mičigenski univerzitet.

Radila je kao novinski izveštač u Čikagu, a potom kao menadžer u časopisu Ameriken Merkjuri. Tih godina vodila je i dopisnu školu za neafirmisane pisce i držala predavanja širom Amerike. Prvo izdanje njene knjige „Kreativno pisanje“ štampano je 1934. godine i danas je jedno od najpoznatijih dela na temu kreativnog pisanja.

Dorotea Brend u knjizi čitaoce savetuje kako da pišu svoja originalna dela, ne kopirajući druge pisce. Uči ih kako da prikupljaju informacije za dobru priču ili tekst, kako da u sebi pokrenu nesvesno (upadnu u spisateljski trans) i kako da postanu objektivni kritičari svojih tekstova.

–

Učite da iznova vidite

–

Malo je onih koji i u odrasloj dobi zadrže moć dobrog opažanja kakvo su imali kao deca. Dorotea nas kroz ovu knjigu uči kako da ponovo počnemo da primećujemo sitnice u svakodnevnom životu. Da obratimo pažnju na boje oko nas, na ljude, na situacije.

„Vi znate koliko živo vidite neki strani grad ili neku stranu zemlju kad prvi put uđete u nju. Izlog apoteke, tramvaj koji vas vozi na posao, gužva u metrou, može da vam izgleda isto tako čudesno ako odbijete da ih uzmete zdravo za gotovo.

Kada uđete u tramvaj ili idete ulicom, recite sebi da ćete tokom petnaest minuta zapaziti i reći sebi svaku stvar na koju vam padne pogled. Tramvaj – Kakve je boje spolja? (Ne samo zelen ili crven, već zelen kao nana ili maslina, skerletan ili kestenjast) Gde je ulaz? Ima li konduktera i vozača, ili je vozač ujedno i kondukter?

Kakve je boje unutra, zidovi, pod, sedišta, reklamni plakati? Kako sedišta stoje? Ko sedi preko puta vas? Kako su vaši susedi obučeni, kako stoje ili sede, šta čitaju, ili pak čvrsto spavaju?

Kakve zvukove čujete, kakvi mirisi dopiru do vas, kako osećate držač pod rukom, ili tkaninu nekog kaputa koji vas je očešao? Nakon nekoliko minuta možete da smanjite intenzitet vaše svesnosti, ali planirajte da ga ponovo pojačate kada se prizor promeni.

Drugi put razmišljajte o osobi preko puta. Odakle je ona došla i kuda ide? Šta biste mogli da naslutite o njoj na osnovu njenog lica, njenog držanja, njenog odela? Kako zamišljate da bi mogla da izgleda njena kuća?

Valjalo bi vam da šetate nepoznatim ulicama, da posećujete izložbe, da gledate neki film u nekom nepoznatom delu grada kako biste sebi pružili iskustvo novog gledanja jedanput ili dvaput nedeljno. Svaki trenutak vašeg života se može upotrebiti.“

–

Izvor originalnosti

–

U ovom delu knjige Dorotea čitaoce podseća koliko su jedinstveni, a samim tim i reči koje izgovaraju i pišu treba da budu jedinstvene.

„Nikog drugog nisu rodili vaši roditelji baš u tom trenutku i baš u tom periodu istorije vaše zemlje; niko nije imao baš vaša iskustva, došao baš do vaših zaključaka, niti se suočava sa svetom sa identičnim skupom ideja kakav vi mora da imate.

Ako možete toliko da se sprijateljite sa sobom da ste u stanju i da budete voljni da tačno kažete šta mislite o bilo kojoj datoj situaciji ili liku, ako možete da ispričate priču kako se ona ukazuje jedino vama od svih ljudi na zemlji, nesumnjivo ćete imati delo koje će biti originalno.

Vrlina dobrih pisaca je upravo u tome što su oni odbili da učine ono što njihovi imitatori tako marljivo čine. Svaki od njih je imao neku viziju sveta i dao se na posao da je pretvori u reči, pa njihovo delo ima iskrenost i snagu kakvu imaju sva dela koja potiču iz samog jezgra ličnosti, bez skretanja ili iskrivljavanja.“

Svako od nas život gleda drugačijim očima i ima svoje jedinstvene stavove na određene teme. Svi u nešto verujemo i ako kroz svoje tekstove ili priče iskažemo ono u šta verujemo i ono što zaista mislimo, dobićemo originalan tekst ili priču vrednu pažnje. Jedna ista tema može da se obradi na mnogo različitih načina.

Svaka priča je pokušaj ubeđivanja. Ubeđujemo čitaoce da posmatraju svet našim očima i da veruju u ono u šta i mi verujemo. Ponekad trebamo sebi da dopustimo da se oslonimo na nesvesno dok pišemo, da upadnemo u tzv. spisateljski trans.

To možete postići tako što se u periodima pisanja suzdržavate od previše komunikacije i čitanja. Autorka knjige preporučuje aktivnosti poput odlaska  u pozorište, slušanje simfonijskog orkestra, odlaska u muzej, duge šetnje, vožnje autobusom, kao i aktivnosti poput jahanja, pletenja, ribanja poda, koje mogu da se provedu u tišini dok se u vama sakupljaju reči koje ćete kasnije sa lakoćom preneti na papir.

Između ostalog preporučuje i svakodnevno pisanje u vreme koje sami sebi unapred odredite. Tekstovi nakon pisanja treba da odstoje neko vreme u fioci, pa tek onda da se pročitaju posle nekog određenog vremenskog perioda od npr. mesec dana. Tad ćete moći objektivno i kritički da ih čitate. Odbacićete nepotrebne delove i sačuvati bitne stranice.

Dok listate sve te teme, kojima ste posvetili vaše vreme, shvatićete koje vas teme interesuju i kakvi stilovi pisanja, pa ćete u budućnosti moći da se fokusirate na njih. Važno je da pišete sa samopouzdanjem i na osnovu sadašnjih uverenja, bez obzira što svi mi nastavljamo da rastemo i menjamo se.

–

Kreativno pisanje u praksi

–

S obzirom da je tema ovog teksta kreativno pisanje, iskoristiću priliku da ostavim link ka tekstu posvećenom promociji knjige „Gospode, hvala za suze“ od autorke Milanke Panzalović https://www.derventacafe.com/kada-god-padnemo-podignimo-se-i-oprastajmo/ . U pitanju je jedan od rukopisa koje sam ovog leta prekucavala.

Desila mi se pomalo neobična situacija. Tokom dva dana prihvatila sam dva rukopisa koja sam trebala da prekucam. Jedan je stigao iz Beograda (Srbija), drugi iz Dervente (Bosna). Teme koje su se našle u rukopisu su vrlo slične (detinjstvo, školovanje, posao, porodica).

Kako su autori otprilike istih godina i u to vreme su živeli u istoj državi (Jugoslaviji), prolazili su kroz mnoge slične situacije tokom odrastanja, školovanja, prvog zaposlenja, raspada države, ratova, privatizacija i svih ostalih promena u državi kroz koje je prošla i njihova i moja generacija.

A opet, ta dva rukopisa, jedan napisan na ekavici, drugi na ijekavici, se u mnogo čemu razlikuju. I oba su vredna čitanja i razmišljanja. To je ono o čemu je autorka knjige „Kreativno pisanje“ govorila. Važno je da imamo svoje mišljenje, svoje stavove, da dobro opažamo i da obraćamo pažnju na detalje. Svako naše viđenje ili sećanje može da se pretvori u literarni tekst.

I koliko god ljudi da obrađuje istu temu, svako će tu priču da ispriča na jedinstven način, posmatrajući je iz nekog svog ugla.

Bojana Smiljanić